„Na početku jeste bilo povuci - potegni, ali moja najveća satisfakcija bila je kada su me učenici pitali šta ćemo sledeće da radimo. To je bio pokazatelj da se ta stvaralačka energija kod njih pokrenula“, sa neskrivenim ponosom i osmehom govori Aleksandra Đurić Karaklić, profesorica biologije u Gimnaziji „Josif Pančić“ iz Bajine Bašte, objašnjavajući kako je izgledalo pravljenje „Mini vrta Tara“ u školskom dvorištu.

Ova gimnazija iz Bajine Bašte deo je prve generacije „WWF akademije za prirodu“, koja okuplja učenike i nastavnike iz škola u blizini zaštićenih područja, te kroz saradnju sa upravljačima podstiče ih da sami osmisle kreativne ideje kako sačuvati prirodnu sredinu koja ih okružuje.

Akademija počinje jednonedeljnom obukom u Istraživačkoj stanici Petnica, gde se najveći deo aktivnosti sprovodi u prirodi, a polaznici dobijaju osnovna znanja o prirodnim, kulturnim i istorijskim bogatstvima zaštićenih područja. Po povratku u škole, formiraju timove sa drugim nastavnicima i učenicima koji žele da se pridruže ovom projektu, prvom takve vrste u Srbiji.

„Rad na projektu započeli smo posetom Nacionalnom parku Tara. Tokom obilaska terena radili smo analizu biljnog sveta Tare i zajedno sa upravljačem odabrali vrste koje ćemo saditi u ’Mini vrtu’. Učenici su naučili kako se gaje biljke, kada se sade i presađuju. Pomogli su i oko okopavanja i plevljenja rasadnika“, kaže Aleksandra.

Objašnjava da je „Mini vrt Tara“ zamišljen tako da simulira geološku podlogu Tare. „Pokušali smo da napravimo najtipičniju fitocenozu (biljnu zajednicu), pa imamo mešovite šume jelke, bukve i smrče, koje dominiraju na Tari, kao i mešovite šume belog i crnog bora koje su zastupljene na Kaluđerskim barama. Od zeljastih biljaka smo posadili lincuru, božur i peruniku“, opisuje biljke koje nas okružuju u ovoj maloj učionici na otvorenom sa specifičnim didaktičkim materijalom u formi biljnog sveta karakterističnog za Taru. Za njezino održavanje zaduženi su upravo učenici, koji na taj način razvijaju svoje radne navike.

Učenici trećeg razreda gimnazije, Jovana i Matija, stidljivo opisuju kako je izgledalo osmišljavanje „Mini vrta Tara“, jer ne žele da pokupe zasluge za rezultat zajedničkog rada više učenika i profesora koji su se priključili njihovom timu po povratku iz Petnice.

„Uopšte nisam znala šta se sve nalazi na Tari, iako sam ovde kao mlađa stalno dolazila na skijanje sa roditeljima. Učešćem u biološkoj sekciji i ’WWF akademiji’ saznala sam koliko na ovoj planini ima zaštićenih biljaka i životinja i koliko je to značajno za naš kraj i za celu Srbiju. Na primer, imamo Pančićevu omoriku koje na Balkanu nema više nigde“, priča mi Jovana Katanić.

Za nju i njenog vršnjaka Matiju Žužu, ostajanje u školi posle nastave nije bio problem. Drago im je što će kada završe gimnaziju nešto ostati posle njih, kao i to što „Mini vrt Tara“ obilaze i učenici drugih škola. Matija kaže da je učešćem u projektu počeo više pažnje da obraća na prirodu koja ga okružuje, pogotovo kada ide u šetnju Tarom. Ali, počeo je da primećuje i probleme.

„Shvatio sam zašto je to područje zaštićeno, da to nije za džabe. Moramo više da povedemo računa o ponašanju u i prema prirodi. Često vidim smeće kada šetam i mislim da ljudi nisu dovoljno ekološki osvešćeni. Ja sam počeo da prigovaram roditeljima i drugima kada vidim da neko baca smeće na ulici ili drugde gde ne treba“, objašnjava Matija.

„Meni je žao što Tara postaje sve urbanizovanija, sve je više vikendica i ona počinje da liči na grad, a ne nacionalni park“, ubacuje se Jovana.

Zato i nije slučajno što su svoj projektni tim nazvali „Čuvari Tare“. Znanje iz Petnice preneli su mlađim učenicima koji će naslediti brigu oko „Mini vrta“ i na taj način sami shvatiti kakvo ih prirodno bogatstvo okružuje.

„Korist same škole jeste što je postala deo jedne velike priče WWF-a, velike organizacije za zaštitu prirode. Sa više strana je prepoznato da smo radili dobru stvar. Na otvaranje ’Mini vrta Tara’ došlo je mnogo roditelja i predstavnika lokalne vlasti i nacionalnog parka. Oduvek smo imali dobru saradnju sa nacionalnim parkom, ali sada smo prepoznati kao njihovi dobri partneri“, kaže profesorica Aleksandra.

Sa njom se slaže i Ranko Milanović, rukovodilac Službe turizma i edukacije u Javnom preduzeću „Nacionalni park Tara“, koje je gimnaziji za „Mini vrt“ doniralo sadnice i izradilo neophodne table.

“Donirali smo materijal koji je školi bio potreban, dok su radnici iz parka zajedno sa učenicima radili na osmišljavanju vrta i sadnji sadnica. Saradnja sa lokalnim školama za nas predstavlja strateško opredeljenje, jer mladi lako prihvataju i usvajaju nova znanja i ideje i sa entuzijazmom ih prenose na svoje okruženje. Ovo će u budućnosti dovesti do bolje povezanosti NP Tara sa lokalnim stanovništvom i njihovog razumevanja problema zaštite prirode”, kaže Milanović.

Izgradnja snažne veze i dobre saradnje između upravljača zaštićenih područja i nastavnika i učenika, upravo je jedan od glavnih ciljeva “WWF akademije za prirodu”, koja je za dve godine edukovala 20 škola koje su sada ambasadori zaštićenih područja.

Svaka od škola svojim projektom doprinela je promovisanju zaštićenog područja i njegovog upravljača, ali i ideje o prirodi kao najboljoj učionici.