Svoju prvu, i do sada jedinu posetu Obedskoj bari, čarobnoj močvari smeštenoj 40-ak kilometara zapadno od Beograda u jugoistočnom Sremu, pamtimo po dojmu neverovatnog mira i prirodne lepote, ali i po dve priče koje smo tada čule. Prva je povezana sa zaštitnim znakom Bqare, pticom ibis koja je ovde u prvoj polovini prošlog veka imala svoju najveću koloniju na svetu i koja se obnovom staništa pre nekoliko godina vratila, doduše u znatno manjem broju. Zasad samo četri para.

A druga je vezana za šumu. Ovo čarobno mesto, gde se nalaze šume stabala starih i preko 200 godina, otkrio je Amos Clifford, osnivač i direktor Asocijacije za terapiju u prirodi i šumi, koji je u Obedsku baru doveo grupu svojih sledbenika koji nisu skrivali oduševljenje mirom koji su pronašli u meditacijske i rehabilitacijske svrhe.

Međutim, ova poseta Bari vezana je za priču o pašarenju kojim krave prirodnim putem održavaju livade koje su im volonteri napravili. Da, zaista, volonteri su ih napravili ručno, teškim fizičkim radom, a sve je počelo 1997. godine kada su Mladi istraživači Srbije pokrenuli volonterske kampove.

Kroz volonterski kamp čistimo samo 300 metara godišnje. No, u 20 godina, nakupi se tih metara!“, kaže Bojan Beronja

„Tada se nije videlo dva metra ispred sebe od žbunja i samo smo zamišljali da će jednog dana Obedska bara izgledati tako kako izgleda danas – travnjaci, drveće, krave, ljudi…“, priča Bojan Beronja, voditelj kampova iz Mladih istraživača Srbije, na putu prema Obedskoj bari gde nas čeka veća grupa sagovornika. Jer kako pokriti ovako kompleksnu priču ako u nju nisu uključeni i drugi akteri zasužni za očuvanje Sremske lepotice? Bojana smo tako zamolili da nam bude domaćin, što je možda čudno ako uzmemo u obzir da je iz Beograda. „Drugari se sa mnom šale i pitaju da li sam izvadio ličnu kartu sa prebivalištem u Pećincima“, objašnjava i dodaje: „Ono što je mene održalo sve ove godine ovde su ljudi i odnos koji sam napravio sa njima. Mnogi su ovde dolazili i obećavali svašta, ali ništa nisu uradili. Nas vide i jasno im je da radimo, makar to bilo samo 300 metara godišnje. No, u 20 godina, nakupi se tih metara!“

Slobodan Puzović iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, nekadašnji pokrajinski sekretar za zaštitu životne sredine u Vladi Vojvodine, počeo je da se interesuje za Obedsku baru još 1982. godine, kada ju je posećivao kao student Šumarskog fakulteta u Beogradu. Ipak, objašnjava da je sudbina Obedske bare mogla da bude potpuno drugačija.

„'61. godine šumari su hteli da isuše Obedsku baru i naprave nasip uz Savu, kako napravili prostor delom za poljoprivredno zemljište, a delom za plantaže topole. Čak su kupili nekoliko hiljada tona eksploziva, isplanirali seču starih hrastova, nakon čega bi preorali zemljište i pripremili za sadnju“, priča Puzović. To je uspeo da spreči tadašnji direktor Zavoda za zaštitu prirode Srbije Dušan Čolić, nakon čega se trgla Pokrajinska vlada i shvatila da mora da uvede mere zaštite kako bi se Obedska bara sačuvala.

Puzović zaključuje da je za današnji izgled i funkcionisanje Obedske bare ključna sinergija, timski rad. Stalno su širili krug partnera i saradnika, jer drugačije ne bi uspeli. „Bitna je upornost, a pre toga vizija. Ipak, to ne sme biti vizija pojedinca, već sistema“, zaključuje Puzović.

Prva institucionalna zaštita bila je samo dve godine nakon zaštite prvog zaštićenog područja u svetu, parka Yellowstone.

No zašto je zapravo posebna Obedska bara? To zaštićeno područje još iz perioda Austrougarske monarhije na ovim prostorima, 1874. godine, predstavljalo je carsko lovište u kome je bilo mnogo barskih ptica, pa je privlačilo ljubitelje ornitologije, ali i lovce“, objašnjava Ivana Lozjanin, samostalna referentica za zaštićena područja i životnu sredinu u Šumskom gazdinstvu „Sremska Mitrovica”. „Ptice s ovog područja su se masovno izlovljavale, preparirale i nosile širom Europe. Srećom, ljubitelji prirode su primetili da će tako doći do uništavanja flore i faune i pokrenuli su proces zaštite. Princ Rudolf je dolazio na ovo područje, najprije kao strastveni lovac, a kasnije kao pokretač zaštite. Fridrich Naumann, osnivač naučne ornitologije, je u dva navrata vršio prebrojavanje, a te brojke kazuju da se tada u Potkovici (kako je lokalci zovu) gnezdilo oko 60.000 parova ptica, te da je najveća kolonija koja se i danas ovde nalazi brojila 15.000“. Ivana dodaje da je prva institucionalna zaštita bila samo dve godine nakon zaštite prvog zaštićenog područja u svetu, parka Yellowstone. Samo su najviši zvaničnici iz Evrope mogli dolaziti na ovo područje.

Od poslednje revizije zaštite, 1994. godine, rezervat zauzima 9.820 ha, a bogatstvo bare se ogleda u mozaičnosti ekosistema: barskih, močvarnih, livadskih i šumskih, što daje veliko bogatstvo biodiverziteta. Rezervat se dva puta godišnje snabdeva vodom, uglavnom su to visoki vodostaji reke Save, kada rezervat postaje sastavni deo toka reke i tada se ovde budi život. To je najznačajnije retenciono područje, jedina zaštita Beograda od poplava u Srbiji, uz Lonjsko polje u Hrvatskoj.

Obedska bara je najznačajnije retenciono područje, jedina zaštita Beograda od poplava u Srbiji, uz Lonjsko polje u Hrvatskoj.

Samo tri godine kasnije, kroz velik odaziv ponajviše stranih volontera, krajem avgusta održava se prvi kamp i tako do danas. Naime, izdizanjem samog dna bara i močvara dolazi do zasipanja i podiže se vegetacija, što dovodi do zarastanja livada. Tradicionalno stočarstvo je tako zamrlo, dodatno i uz industrijalizaciju i urbanizaciju, no pre dvadesetak godina omogućen je povratak toj praksi kroz volonterske kampove. „Radimo dve nedelje godišnje i ne smemo raditi više jer nam treba balans sa prirodom, ona mora da kompenzuje sve što mi 'uništimo'. No radimo dobro, a moja glavna potvrda, a i nagrada, stigla je u vidu gnezda orla belorepana. On je vrlo specifična i osetljiva vrsta, pa njegov dolazak dokazuje da smo mi radili dobro“, pojašnjava Bojan.

Uspešnosti i dugotrajnosti radnih kampova doprineo je i upravljač ovog zaštićenog područja, odnosno zaposleni u Javnom preduzeću „Vojvodinašume“, koji su bili njegovi aktivni učesnici. Oni pripremaju teren pre početka kampa sečom drvenastog materijala, obezbeđuju prevoz, pomažu volonterima tokom rada i testerama seku sve što oni sakupe. A po završetku kampa sve očišćene površine nastavljaju da održavaju ručnim i mašinskim košenjem.

A uz spomenutog belorepana i ibisa sa početka priče, i goveda su se vratila, a izgled Bare pomalo nalikuje onom iz perioda Drugog svetskog rata. To nam otkriva arheolog Pera Odobašić iz Pećinaca, vlasnik više funkcija: predsednik saveta/sela, predsednik upravnog odbora udruženja „Zeleni pogled“ koje je organizator kampova, u opštini imenovan za predsednika Mesne zajednice Kupinovo, a najviše radi u turističkoj organizaciji opštine Pećinci, gde je savetnik. Dok stojimo na posmatračnici s koje se pogled pruža na uređeni Kupinik te brojna goveda koja pasu na livadi koju su godinama čistili Bojan i mnogi volonteri, Pera se priseća nekih drugih vremena.

„Ovo ovde što vidite, to je sve bilo zaraslo, a danas imamo 80 hektara livade. Vidite koliko ima ptica, bezbrižno se mogu izleći i prehraniti mladunce, ovo je njihov supermarket. Dvadesetak godina aktivnosti i Mladih istraživača i nekih pokrajinskih institucija i ljudi sa lokala, doveli su do ovoga. Mislim da se polako i svest ljudi koji žive na ivici Bare menja i gledaju ovo kao svoje. Do sada je bilo da se iskoristi šta se može – riba, lov… - a sad se to kanališe i postaje institucionalno regulisano i naplaćeno. Stočari plaćaju po grlu, stoka je evidentirana.. Verovali ili ne, tamo negde od doba Drugog svetskog rata, ovde je sve izgledalo kao što sada izgleda samo ovaj jedan dio. Morali smo dobro zasukati rukave da vratimo do ovog stanja“, objašnjava Pera.

Goveda koja gledamo su u vlasništvu stočara Mladena Marijana, a pasu na oko 400 hektara uređenih livada. S obzirom na trend pada stočarstva u Srbiji, pitamo Mladena o njegovom motivu za povratak govedarstvu. „U našem udruženju stočara smo razmatrali šta bi bilo u skladu sa Specijalnim rezervatom Obedska bara da ne narušava prirodu, a da nama može biti od koristi, pa smo došli na ideju stočarstva. U Sremu su se generacijama držale svinje, još od doba kad se trgovalo s Austrougarskom preko Save, no svinjarska proizvodnja poslednjih nekoliko godina nema posebnu perspektivu. Sa druge strane, u celoj Evropi se došlo u problem sa govedima, a kod nas u Srbiji je dosta stanovništva napustilo ruralne krajeve i nema ko da vodi brigu o toj stoci. Tako smo odluči držati tovna goveda, uglavnom vrste Hereford u sistemu krava-tele i dobivamo organsko meso. Junetinu tovljenu na pašnjaku uz dohranu žitaricama prodajemo u intenzivni tov ili je prodamo lokalno. Tržišna cena bi trebalo da je veća, mada to trenutno nije“, priča Mladen, pomalo ogorčen i na sistem subvencija u svojoj zemlji.

„Nakon dogovora s „Vojvodinašumama“ i Zavodom za zaštitu prirode, danas na livadama pase stotinak grla i više nije potrebna intervencija od strane upravljača – sve ide prirodno. Krave sve reše!“, sretan je Mladen Marijan

Kako je stočarima za ekstenzivno stočarenje potreban prostor, jer je za jedno goveđe grlo potreban jedan hektar, obratili su se „Vojvodinašumama“ i određeno im je gde mogu izvoditi stoku na ispašu. „U udruženju imamo i do 200 grla. Stoka pašari uz rub sela i na prostoru očišćenom kroz kampove. Livade Kupinika nisu postojale do 1997. godine, to je sve zaraslo invazivno žbunje. Nakon dogovora s „Vojvodinašumama“ i Zavodom, danas ovde pase oko 100 grla i više nije potrebna intervencija od strane upravljača – sve ide prirodno. Krave sve reše!“, zaključuje Mladen.

Upravo „Vojvodinašume“ upravljaju ovim područjem, a zadatak im nije lak. Bara se proteže kroz dve opštine i nije uvek lako uskladiti se s lokalnim stanovništvom. „Ovo što oni rade za zaštitu prirode njima ne donosi prihod, nego gubitak. Njihova želja prevazilazi ono što može da im se vrati i to 15 puta“, objašnjava Bojan. Toliko je preduzeće naime u minusu u odnosu na ono što dobije od Ministarstva, projekata ili eko-turizma.

To nam potvrđuje i Branislav Petrica, šef Šumske uprave Kupinovo. Ipak, na prvo mesto stavlja lokalno stanovništvo: „Moramo raditi sa lokalnom zajednicom i shvatiti ih. Odnosi između opštine koja je branila interese lokalaca i naše uprave bili su jako loši kada sam ja došao pre dve godine. U međuvremenu se sve promenilo. Čak 86 stočara je prošle godine s nama potpisalo ugovor o pašarenju, što je velik pomak. Bilo je 30% zaštićenog područja pokriveno sa pašarenjem, oko 3000 ha, na kojima je prošle godine paslo 266 krava, 12 konja, 92 ovce i 1017 svinja. Saradnja je svakako sve bolja, bitno je samo da nitko ne radi štetu. Neke stočare zamolimo da se izmeste na neko drugo mesto da plantaže topola opstanu, i sve rešimo“.

Obedska bara je naime posebna po svojim šumama koje su sve odreda već preko decenije sertifikovane. Time je i cena drveća znatno veća, a većina je namenjena za izvoz. Danas je Branislavov glavni fokus na izradi vizitorskog centra u Kupinovu.

A upravo bi taj centar trebalo da omogući procvat turizma u ovom kraju. Jer uslovi postoje: sklad ljudi i prirode, brojne legende i istorijske činjenice, te neverovatna ljubav stanovnika prema Obedskoj bari, sremskoj lepotici za koju su još donedavno govorili da umire, a danas je slika i prilika očuvane prirode.